Moram priznati da mi nije lako odreći se sebe i nositi svoj križ. Naravno da se bolje osjećam kad se mogu zabavljati i raditi što želim nego kad moram nekome pomoći, a radije bih se odmarala ili kad mi se dogodi neka teška situacija. Zašto ne mogu jednostavno uživati zajedno s drugima, nego moram doživljavati i različite neugodne situacije, sukobe, svoju i tuđu patnju, trpjeti svoje i tuđe grijehe? Ne znam, ali Bog mi govori da će život s Njim u vječnosti biti bez patnje i problema, a na ovom svijetu još nije tako. Iako ponekad najradije jednostavno pokušam zaboraviti na probleme i prepustim se zabavi ili sanjarenju, vidim da me ipak više od toga ispunjavaju trenuci u kojima nekome pomognem, s nekime razgovaram, učinim nešto što će nekoga usrećiti iako je za to ponekad potreban napor. Bez toga bi život bio jednostavan i ugodan, ali ne bi imao smisla.
