„K’o Isusove ribice“ poklik je koji često čujem u mojoj Hercegovini. Kod nas zapravo predstavlja zadivljenost domaćicom koja ograničenu količinu hrane raspoređuje tako da nikome ne ponedostane. Ali zapravo, to što je hrane doteklo nije nikakav manevar domaćice, nego obilje Božje milosti. Tako sam i sama jednom prilikom pripremala ručak za zaručnikovu obitelj i zbilja sam se htjela potruditi, no bilo mi je jako teško odrediti količinu hrane koju ću pripremiti. Nisam se željela voditi onom da je „bolje da ima viška“ jer sam u tom periodu bila primorana baciti dosta hrane ili ju na silu pojesti što opet nije dobro i srce me boljelo što hrana propada. A onda sam zavapila Bogu da nas nasiti, ali da ne dopusti da nam išta od hrane propadne. U jednom trenutku sam čak i posumnjala jer se naoko činilo nedovoljno, ali me Gospodin razuvjerio. Taman je ostalo toliko da ne moram spremati večeru.
