Bezgranična je praznina u meni kada pokušam zaboraviti što je Isus učinio za mene. Pokušavam nešto, zbrajam sitne radosti, ali ipak mi je jasno da nema tamo trajnog života. I onda me on pita ono čega se i bojim: “Kako si?” Tako mirno i tako jednostavno. A što da mu kažem! Znamo i on i ja da oklijevam, da lutam. Pa se ponašam glupavo kad mu se pokušam približiti. Ali hoću to, on je sada tu, i ovaj put neću pobjeći. Jer glas mi šapće: “Gospodin je!” Na tu riječ srce moje svo usplamti, ja sam opet živ! Mogao bih učiniti sve! Mojim bićem struji čudesna snaga i spremnost, rastvara se duša na osmijeh, a tijelo je hitro, oči uzbuđene.
Ali u plašljivoj tišini toga jutra pogledi se naši ne sretu. Znam da me gleda. Strpljivo i blago. Još malo Gospodine, i tvoj sam.
