Projekt “72 sata bez kompromisa” 2020. je iza nas, a volonterima se polagano “sliježu” dojmovi.
Prethodnih dana volonteri su nam pokazali kolika može biti snaga zajedništva. Na samim akcijama volonteri su ujedinili svoje različite sposobnosti i vještine međusobno se nadopunjujući.
Iako su se nekim mladima, na prvu, akcije činile teške i zahtijevale su nadilaženje samih sebe, uz pomoć drugih volontera “srušili” su te “zidove” i s otvorenim srcima dali se na raspolaganje Bogu i drugima.
Jedna od takvih akcija bila je i “Beskućnici u doba pandemije”, u kojoj su volonteri imali za zadatak prodavati časopis “Ulični fajteri” prolaznicima na ulici. Časopis inače prodaju beskućnici te ga oni i sami pišu. Na samoj akciji volonteri su mogli, iz prve ruke, doživjeti sve izazove i probleme kroz koje prodavači časopisa svakodnevno prolaze.
Svoje volontersko iskustvo s akcije s nama je podijelila voditeljica akcije Gabriela Lakić:
Kada smo došli na akciju “Beskućnici u doba pandemije” u meni se prvotno pojavio feeling “Ajme, zar baš moramo prilaziti ljudima? To je doista teško za mene.” To me u startu odbijalo da dam sebe maksimalno u ono što radim. Iznenadilo me kako su ostali volonteri spremno pošli prodavati te časopise.
I to mi je nešto što me svake godine privuče ovom projektu. Ta beskompromisnost, odvažnost i jednostavnost mladih ljudi.
No, da se vratimo na temu, prodavali smo te časopise u paru i ja sam bila s jednom curom. Eh, ljudi moji, kako je ta cura mene motivirala. Ona je prilazila ljudima tako srdačno i otvoreno, kod nje nije bilo ustručavanja niti ičega od onoga što je u meni stvaralo branu da priđem drugima. Njezin žar da učini nešto dobro, jednostavno me fascinirao, iznenadio i motivirao. Hodajući mi je rekla, kako je njoj divno sve ovo što radi i kako bi, ako treba, ovo mogla raditi cijeli dan. Bilo je prekrasno promatrati nekoga tko se toliko daje. Ovo iskustvo naučilo me da svatko od nas u sebi može imati strahove i druge prepreke, koje nas sprječavaju da se odvažimo učiniti nešto na što nismo navikli, nešto što je izvan naše “comfort” zone. Ali, Bog nam uvijek pošalje nekoga ili nešto da se odvažimo i krenemo, bez obzira na prvotne nesigurnosti, stresove i sve drugo što veže naše srce i ne da mu priliku da poleti i isijava ljubav. Kada smo se sve skupa vratile pred njihovu udrugu, predale smo zarađene novce. To su novci koji će se potrošiti na pravu svrhu. Da omoguće barem malo dostojniji život ljudima, koji su nevidljivi u našem društvu.
Mi smo prodavale časopise samo sat vremena, a to što smo napravile u sat vremena nekome će zagrijati ruke, omogućiti mu da se prehrani ili očuva svoje zdravlje. Sat vremena, ljudi moji, je dovoljno za jedno malo čudo! Nama sitnica, a njima puno. Oni su nas primili raširenih ruku, šalili se s nama i pripremili nam sendviče za okrjepu. Oni su pazili na nas, a mi na njih i tako se jedino naše društvo može razvijati i napredovati.
72 sata bez kompromisa je toliko čudnovat projekt, to je prilika da jedni od drugih učimo. Baš kao što sam i ja učila gledajući žar te volonterke, koji je dotakao moje srce i učinio ovu akciju posebnom!
Volonteri su nam ove godine na ovoj i drugim akcijama, još jednom, pokazali kako Bog može djelovati i kroz nas i kroz druge ljude i kako je ponekad potrebno napraviti samo taj jedan mali korak – otvoriti Mu svoje srce.
