“Oluja se diže, ja virujem u anđele i siguran stižen jer ja virujem da postoje”. Šetamo u tišini, pričamo. Vrijeme teče i počinju padati prvo kap po kap, a onda sve više njih. Odjednom se nebo otvorilo i potoci se slijevaju, kišobran nemamo, trčati natrag nema smisla, ionako smo skroz mokri pa nastavljamo šetnju koja će potrajati. Sunce i radost u srcu mogu imati i kada vani bjesni oluja. Učenici su u strahu i Isus smiruje oluju. Bitno je s kime si u oluji: bratom, sestrom, prijateljem ili “sam”. Oluje se ne treba bojati. I skroz mokri stigli smo doma, no radost prijateljstva, razgovora i šutnje poništava dio kada “gubiš” zbog oluje. U konačnici, oluje pomažu da stvari postanu bolje, jače, da sljedeću oluju prebrodiš lakše. Prepusti Bogu brigu jer ju može odnijeti makar se lađa gubila u nemirnom moru. Mi smo stigli doma, stići ćeš i ti. Oluje su prolazne.
